Svaka delatnost ima područje rada i svoju specifičnu istoriju. Kratak osvrt na istoriju rudarstva i stručnog obrazovanja vratiće nas u vreme njihovog nastanka i razvoja.

                 U istoriji rudarstva zapisano je da su najstariji rudnici u Srbiji nastali  u XIII i XIV veku i da su imali takvu razmeru da je Srbija u tom pogledu spadala među najpoznatije zemlje u Evropi. U industriju i rudarstvo Srbije počeo je da se unosi strani kapital. Rudno bogatstvo naše zemlje, poznato još u doba Rimljana nije, nažalost, poslužilo kao osnova za razvitak domaće industrije i rudarstva. U Srbiji je 1893. godine bilo ukupno otvoreno 16 rudnika od kojih je država eksploatisala samo dva, a ostale su iskorišćavali pojedinci. Tako je industrijalac Đorđe Vajfert podigao pivaru u Beogradu i devet rudnika u Srbiji, među kojima su najpoznatiji bili Borski rudnik i Kostolac. Ovim, kao i ostalim Vajfertovim rudarskim radovima rukovodio je inženjer Franja Šistek. On je 1902. godine otkrio bogato ležište bakarne rude u podnožju Borske reke. Tako je sa  Borskim  rudnikom  započelo zlatno doba francuskog kapitala. Vlasništvo stranog kapitala nad rudnicima zadržalo se do 1941. godine kada su Nemci, okupacijom Srbije, nastavili dalju eksploataciju rudnika sve do oslobođenja.

                 Obrazovanja rudarskih i metalurških radnika u pravom smislu, do 1945. godine nije ni bilo. Sistematsko sticanje znanja i veština nije postojalo, jer se radna snaga regrutovala iz redova nepismenih i polupismenih seljaka koji su se osposobljavali kroz sam proces rada priučavanjem i obukom. Naime, neiskusni radnici “uče” od iskusnih starijih radnika u direktnom procesu rada.

                 Industrijskom revolucijom - pojavom mašina i korišćenjem mašina u procesu rada, došlo je do osnivanja prvih stručnih škola. Tadašnji način proizvodnje od radnika nije više zahtevao samo ručnu veštinu nego i poznavanje proizvodnog procesa. Do takvog saznanja moglo se doći povezivanjem teorije i prakse, učenjem i obukom u školi a ne samo kroz praksu u proizvodnji.

                 Jugoslavija je do oslobađanja imala sve karakteristike nerazvijene zemlje što se još više pojačalo ratnim razaranjima i štetom. Zemlja je raspolagala velikim rezervama ruda obojenih metala što je predstavljalo sirovinsku bazu koja omogućava dugoročan razvoj.

                 Rudnici bakra i topionica Bor imali su veliku potrebu za kvalifikovanim radnicima različitih struka. Međutim, nedostatak  kvalifikovanih radnika je promoravao preduzeća da na određena radna mesta primaju i raspoređuju nekvalifikovane radnike. Slično stanje bilo je i u ostalim rudnicima. Da bi se pokrenula proizvodnja u preko 116 rudnika i preduzeća crne i obojene metalurgije bila je preko potrebana stručna radna snaga.

                 Zbog toga Ministarstvo rudarstva Vlade FNRJ, koje je inače upravljalo svim rudnicima uglja, rudnicima crne i obojene metalurgije kao i industrijskim postrojenjima, maja meseca 1946. godine donosi odluku o osnivanju srednjih rudarskih škola. Prva srednja rudarsko-metalurška škola tadašnje Jugoslavije osniva se u Boru 30. avgusta 1946. godine pod nazivom Sradnja rudarska škola. Škola je osnovana sa ciljem da školuje rudarske, metalurške i mašinske tehničare za potrebe rudarsko-metalurških preduzeća, a svršene srednjoškolce je planskom raspodelom upućivala na rad širom Jugoslavije. Zbog toga Srednja rudarska škola u Boru nije imala lokalni, regionalni ili republički značaj već jugoslovenski.

                 Prvi učenici škole počeli su da se okupljaju u zgradi na četvrtom kilometru u drugoj polovioni septembra 1946. godine. Verovatno da su mnogi zamišljali da je to prava škola sa učionicama, nameštajem, učilima, urađena po klasičnim školskim normativima. Međutim, naišli su na niz od devet stambenih zgrada, lepe spoljašnosti, okružene livadama, ledinama i oranicama. Prijemna prostorija je bila ujedno i kancelarija direktora. Možda je ova slika kod nekih izazivala nepoverenje i nesigurnost, ali je bio mali broj kolebljivaca koji su se vratrili u svoja mesta da potraže drugo obrazovanje.

                 U najvećoj zgradi zvanoj “Gebelova vila” bio je smešten školski Internat sa spavaonicama, kuhinjom, trpezarijom, čitaonicom. Bilo je nešto školskog nameštaja ali nije bilo pravih kabineta, zbirki i učila. Prostorije su se zagrevale uz pomoć kamina i peći. Nije bilo posebnih kupatila niti ugrađene vodovodne instalacije kao i drugih pogodnosti za život, rad i učenje. No sve to nije smetalo da počne školski život. U jednoj brošuri toga doba je pisalo:

                 “U uslovima vrlo teškog života, nemaštine i bede, negde daleko u zabačenom kraju Jugoslavije-četiri kilometara od Bora, o kome su Francuzi znali više nego Jugosloveni, počela je da živi srednje-tehnička rudarska škola. Sa svojim prvim naseljenicima “Četvrti kolometar” je bio minijaturan grad. Sastavljen od đaka, starosti od četrnaest godina, predratnih đaka i nastavnika svih struka - “grad” je živeo životom koji nikad nije trebao uzore jer je sam bio uzor”.

                 Zbog teškog stanja u školskom prostoru izazvanom povećanjem broja učenika počelo se sa izgradnjom nove školske zgrade. Uz velike teškoće oko nabavke građevinskog materijala, učenici prve, druge i treće generacije škole do kasno u noć radili su na izgradnji svoje nove školske zgrade zajedno sa nastavnicima. Zgrada Tehničke škole, kako se i danas naziva, bila je puna svetla i života u njoj. Tokom svih ovih 60 godina postojanja zadržala je svoj današnji izgled. Jedina izmena je dogradnja još 14 učionica 1982. godine, ali je to 1990/91 ustupljeno drugoj školi.

                 Tokom 60 godina rada škola ja bila otvorena za javnost. Posetile su je mnoge značajne ličnosti iz privrednog, društvenog, kulturnog, prosvetnog i političkog života. Brojne delegacije koje su bile u Boru i Basenu, iz zemlje i inostranstva posetili su i školu, i ne iz kurtoazije upućivale joj lepe želje za što uspešniji rad. Tako je bilo nekad, a sad...

                 Kao i društvo, i škola je pretrpela mnoge reforme. U bliskoj prošlosti razvijena industrija i rudarenje uticali su na veliku upošljenost stanovništva, kao koncentraciju velikog broja stručnjaka različitih profila. Međutim, sadašnjost je bitno promenila socijalno ekonomski status stanovništva. Prestanak proizvodnje u mnogim fabrikama koje pripadaju pogonima RTB-a Bor, a za koje se najviše i školovao kadar u Tehničkoj školi, prouzrokovao je veliki broj nezapošljenih. Tako se i sama škola našla pred ukidanjem. Najednom se nametnulo pitanje KUDA SAD?

                 Rekonstruisanje privrede nameće promene obrazovnog sistema regiona. Radi prilagođavanja novonastaloj situaciji škola menja obrazovne profile, pa danas ima u redovnoj nastavi pored geologije, rudarstva i metalurgije, hemije i nova područja rada: poljoprivredu, preradu i proizvodnju hrane i lične usluge. Tkođe je u okviru škole formiran Regionalni Trening Centar (Centar za kontinuirano obrazovanje) za obrazovanje odraslih, što predstavlja deo raforme srednjeg stručnog obrazovanja pod pokroviteljstvom Ministarstva Prosvete i Sporta i Evropske Unije. Iskustvo u radu sa odraslima ne nedostaje ovoj istituciji  jer je godinama doškolovavala kadrove za potrebe RTB-a Bor kao i druge rudnke sa teritorije bivše Jugoslavije.

                Ovim se ne završavaju aktivnosti na očuvanju škole. Potrebe su je stvorile, tradicija održala a novonastala situacija transformisala. Generacije tehničara ove škole ugrađivale su svoju mladost i energiju u svaki objekat i pogon u kome su radili. Zbog toga tradicija i ima toliki značaj i poziva na odgovornost sadašnje i buduće zaposlene da  poštuju, čuvaju i razvijaju Tehničku školu.