Историјат школе

Свака делатност има подручје рада и своју специфичну историју. Kратак осврт на историју рударства и стручног образовања вратиће нас у време њиховог настанка и развоја.
У историји рударства записано је да су најстарији рудници у Србији настали у XIII и XIV веку и да су имали такву размеру да је Србија у том погледу спадала међу најпознатије земље у Европи. У индустрију и рударство Србије почео је да се уноси страни капитал. Рудно богатство наше земље, познато још у доба Римљана није, нажалост, послужило као основа за развитак домаће индустрије и рударства. У Србији је 1893. године било укупно отворено 16 рудника од којих је држава експлоатисала само два, а остале су искоришћавали појединци. Тако је индустријалац Ђорђе Вајферт подигао пивару у Београду и девет рудника у Србији, међу којима су најпознатији били Борски рудник и Kостолац. Овим, као и осталим Вајфертовим рударским радовима руководио је инжењер Фрања Шистек. Он је 1902. године открио богато лежиште бакарне руде у подножју Борске реке. Тако је са Борским рудником започело златно доба француског капитала. Власништво страног капитала над рудницима задржало се до 1941. године када су Немци, окупацијом Србије, наставили даљу експлоатацију рудника све до ослобођења.
Образовања рударских и металуршких радника у правом смислу, до 1945. године није ни било. Систематско стицање знања и вештина није постојало, јер се радна снага регрутовала из редова неписмених и полуписмених сељака који су се оспособљавали кроз сам процес рада приучавањем и обуком. Наиме, неискусни радници “уче” од искусних старијих радника у директном процесу рада.
Индустријском револуцијом - појавом машина и коришћењем машина у процесу рада, дошло је до оснивања првих стручних школа. Тадашњи начин производње од радника није више захтевао само ручну вештину него и познавање производног процеса. До таквог сазнања могло се доћи повезивањем теорије и праксе, учењем и обуком у школи а не само кроз праксу у производњи.
Југославија је до ослобађања имала све карактеристике неразвијене земље што се још више појачало ратним разарањима и штетом. Земља је располагала великим резервама руда обојених метала што је представљало сировинску базу која омогућава дугорочан развој.
Рудници бакра и топионица Бор имали су велику потребу за квалификованим радницима различитих струка. Међутим, недостатак квалификованих радника је проморавао предузећа да на одређена радна места примају и распоређују неквалификоване раднике. Слично стање било је и у осталим рудницима. Да би се покренула производња у преко 116 рудника и предузећа црне и обојене металургије била је преко потребана стручна радна снага.
Због тога Министарство рударства Владе ФНРЈ, које је иначе управљало свим рудницима угља, рудницима црне и обојене металургије као и индустријским постројењима, маја месеца 1946. године доноси одлуку о оснивању средњих рударских школа. Прва средња рударско-металуршка школа тадашње Југославије оснива се у Бору 30. августа 1946. године под називом Срадња рударска школа. Школа је основана са циљем да школује рударске, металуршке и машинске техничаре за потребе рударско-металуршких предузећа, а свршене средњошколце је планском расподелом упућивала на рад широм Југославије. Због тога Средња рударска школа у Бору није имала локални, регионални или републички значај већ југословенски.
Први ученици школе почели су да се окупљају у згради на четвртом километру у другој половиони септембра 1946. године. Вероватно да су многи замишљали да је то права школа са учионицама, намештајем, училима, урађена по класичним школским нормативима. Међутим, наишли су на низ од девет стамбених зграда, лепе спољашности, окружене ливадама, лединама и ораницама. Пријемна просторија је била уједно и канцеларија директора. Можда је ова слика код неких изазивала неповерење и несигурност, али је био мали број колебљиваца који су се вратрили у своја места да потраже друго образовање.
У највећој згради званој “Гебелова вила” био је смештен школски Интернат са спаваоницама, кухињом, трпезаријом, читаоницом. Било је нешто школског намештаја али није било правих кабинета, збирки и учила. Просторије су се загревале уз помоћ камина и пећи. Није било посебних купатила нити уграђене водоводне инсталације као и других погодности за живот, рад и учење. Но све то није сметало да почне школски живот. У једној брошури тога доба је писало:
“У условима врло тешког живота, немаштине и беде, негде далеко у забаченом крају Југославије-четири километара од Бора, о коме су Французи знали више него Југословени, почела је да живи средње-техничка рударска школа. Са својим првим насељеницима “Четврти колометар” је био минијатуран град. Састављен од ђака, старости од четрнаест година, предратних ђака и наставника свих струка - “град” је живео животом који никад није требао узоре јер је сам био узор”.
Због тешког стања у школском простору изазваном повећањем броја ученика почело се са изградњом нове школске зграде. Уз велике тешкоће око набавке грађевинског материјала, ученици прве, друге и треће генерације школе до касно у ноћ радили су на изградњи своје нове школске зграде заједно са наставницима. Зграда Техничке школе, како се и данас назива, била је пуна светла и живота у њој. Током свих ових 60 година постојања задржала је свој данашњи изглед. Једина измена је доградња још 14 учионица 1982. године, али је то 1990/91 уступљено другој школи.
Током 60 година рада школа ја била отворена за јавност. Посетиле су је многе значајне личности из привредног, друштвеног, културног, просветног и политичког живота. Бројне делегације које су биле у Бору и Басену, из земље и иностранства посетили су и школу, и не из куртоазије упућивале јој лепе жеље за што успешнији рад. Тако је било некад, а сад...
Kао и друштво, и школа је претрпела многе реформе. У блиској прошлости развијена индустрија и рударење утицали су на велику упошљеност становништва, као концентрацију великог броја стручњака различитих профила. Међутим, садашњост је битно променила социјално економски статус становништва. Престанак производње у многим фабрикама које припадају погонима РТБ-а Бор, а за које се највише и школовао кадар у Техничкој школи, проузроковао је велики број незапошљених. Тако се и сама школа нашла пред укидањем. Наједном се наметнуло питање KУДА САД?
Реконструисање привреде намеће промене образовног система региона. Ради прилагођавања новонасталој ситуацији школа мења образовне профиле, па данас има у редовној настави поред геологије, рударства и металургије, хемије и нова подручја рада: пољопривреду, прераду и производњу хране и личне услуге. Ткође је у оквиру школе формиран Регионални Тренинг Центар (Центар за континуирано образовање) за образовање одраслих, што представља део раформе средњег стручног образовања под покровитељством Министарства Просвете и Спорта и Европске Уније. Искуство у раду са одраслима не недостаје овој иституцији јер је годинама дошколовавала кадрове за потребе РТБ-а Бор као и друге руднке са територије бивше Југославије.
Овим се не завршавају активности на очувању школе. Потребе су је створиле, традиција одржала а новонастала ситуација трансформисала. Генерације техничара ове школе уграђивале су своју младост и енергију у сваки објекат и погон у коме су радили. Због тога традиција и има толики значај и позива на одговорност садашње и будуће запослене да поштују, чувају и развијају Техничку школу.