Свака делатност има подручје рада и своју специфичну историју. Кратак осврт на историју рударства и стручног образовања вратиће нас у време њиховог настанка и развоја.

У историји рударства записано је да су најстарији рудници у Србији настали у XИИИ и XИВ веку и да су имали такву размеру да је Србија у том погледу спадала међу најпознатије земље у Европи. У индустрију и рударство Србије почео је да се уноси страни капитал. Рудно богатство наше земље, познато још у доба Римљана није, нажалост, послужило као основа за развитак домаће индустрије и рударства. У Србији је 1893. године било укупно отворено 16 рудника од којих је држава експлоатисала само два, а остале су искоришћавали појединци. Тако је индустријалац Ђорђе Вајферт подигао пивару у Београду и девет рудника у Србији, међу којима су најпознатији били Борски рудник и Костолац. Овим, као и осталим Вајфертовим рударским радовима руководио је инжењер Фрања Шистек. Он је 1902. године открио богато лежиште бакарне руде у подножју Борске реке. Тако је са Борским рудником започело златно доба француског капитала. Власништво страног капитала над рудницима задржало се до 1941. године када су Немци, окупацијом Србије, наставили даљу експлоатацију рудника све до ослобођења.

Образовања рударских и металуршких радника у правом смислу, до 1945. године није ни било. Систематско стицање знања и вештина није постојало, јер се радна снага регрутовала из редова неписмених и полуписмених сељака који су се оспособљавали кроз сам процес рада приучавањем и обуком. Наиме, неискусни радници “уче” од искусних старијих радника у директном процесу рада.

Индустријском револуцијом – појавом машина и коришћењем машина у процесу рада, дошло је до оснивања првих стручних школа. Тадашњи начин производње од радника није више захтевао само ручну вештину него и познавање производног процеса. До таквог сазнања могло се доћи повезивањем теорије и праксе, учењем и обуком у школи а не само кроз праксу у производњи…