Бранкица Михајловић Илић,
- наставница психологије и грађанског васпитања у три средње стручне школе у Бору
- дипломирала 2006. на одсеку за психологију Филозофског факултета универзитета у Београду
- Да ли сте планирали рад у просвети након завршетка школовања?
- Током студија оспособљавали смо се за рад у сва три велика подручја рада из области психологије (педагошка, клиничка и психологија рада). Нисам унапред ограничавала своје опције у погледу запослења. Сада ми је драго што сам баш у просвети, нисам мислила да ће то представљати такав изазов.
- Када сте рекли изазов, шта сте тачно имали на уму?
- Изазов у смислу хватања у коштац са новим „свезнајућим“ генерацијама, са интегрисањем модерних технологија у процес наставе, са усклађивањем образовних и васпитних циљева са захтевима времена у коме живимо… Овај посао никада не може да буде монотон, ниједан дан ми није исти, а млади људи са којима радим имају дивну енергију коју „само“ треба каналисати на прави начин.
- Осим рада у настави, чиме још волите да се бавите?
- И професионално и приватно волим да се бавим децом и младима. Да нема и других ситних обавеза, то бих радила по цео дан.
Последњих неколико година бавим се и креирањем електронских интерактивних материјала за учење, као и креирањем и вођењем електринских семинара за просветне раднике. И од таквих активности крајњу корист би требало да имају управо деца и млади.
- Када Вас неко слуша делује као да је Ваш посао веома лак и забаван. Постоји ли нешто у оквиру Вашег посла што доживљавате као напорно и тешко?
- Самим тим што сам рекла да ми је доста тога у овом послу изазов, никако не бих употребила термин „лак“ да га опишем. Забаван може бити, онолико колико га ми учинимо таквим. Када је реч о тешкоћама, има их доста и то свакодневно. Најтеже ми пада осећање беспомоћности кад у неким појединачним случајевима имам утисак да губим борбу против друштвеног система. Има дана када се питам зашто улажем баш толико енергије и труда у свој посао, а онда одем на час редовне наставе, на час секције или добијем е-маил са интересантним питањем од неког ученика и заборавим на тешкоће.
- Можда ово делује као „излизано“ питање, али имате ли неки мото који Вас покреће у раду?
- Заправо имам. Када сам током једног периода живота радила са децом и женама жртвама насиља често сам била фрустрирана јер сам имала утисак да то што ја радим са њима није ни зрнце помоћи у односу на проблеме које имају. Моје менторке су ми тада рекле: „Ако успеш да направиш макар малу позитивну промену у животу бар једног детета, то је немерљив успех.“ То је мисао којом се од тада руководим, само сада пребачена у контескт образовања и васпитања.
